Okolnosti bitne za odmeravanje naknade nematerijalne štete

Visinu naknade nematerijalne štete utvrđuje nadležni sud u skladu sa kriterijumima koji su utvrđeni odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

Prema odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu.

Prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom.

Nastavite sa čitanjem Okolnosti bitne za odmeravanje naknade nematerijalne štete

Zastarelost potraživanja naknade štete

Zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze. Zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze.

Sud se ne može obazirati na zastarelost ako se dužnik nije na nju pozvao. To znači da se u sporu mora istaći prigovor zastarelosti kako bi ga sud uzeo u razmatranje. Prigovor zastarelosti je materijalnopravne prirode, i sud će, čim prihvati ovaj prigovor, presudom odbiti tužbeni zahtev, a ne odbactii tužbu iz proscenih razloga.

Dužnik se ne može odreći zastarelosti pre nego što protekne vreme određeno za zastarelost. Međutim pismeno priznanje zastarele obaveze smatra se kao odricanje od zastarelosti. Isto dejstvo ima davanje zaloge ili kog drugog obezbeđenja za zastarelo potraživanje.

Prema odredbama Zakona o obligacionim odnosima izričito je zabranjeno da se ugovorom menja zakonski rok zastarelosti.

Nastavite sa čitanjem Zastarelost potraživanja naknade štete

Ugovor o obaveznom osiguranju

Ugovor o obaveznom osiguranju, uslovi za zaključenje i sadržaj regulisani u odredbama Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju (“Sl. glasnik RS”, br. 51/2009, 78/2011, 101/2011, 93/2012 i 7/2013 – odluka US).

Vlasnici prevoznih sredstava kojima se obavlja javni prevoz putnika i vlasnici drugih prevoznih sredstava, dužni su da zaključe ugovor o obaveznom osiguranju sa društvom za osiguranje pre nego što se prevozno sredstvo stavi u saobraćaj i to za sledeće vrste obaveznog osiguranja u saobraćaju:

  1. osiguranje putnika u javnom prevozu od posledica nesrećnog slučaja
  2. osiguranje vlasnika motornih vozila od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima
  3. osiguranje vlasnika vazduhoplova od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima i putnicima
  4. osiguranje vlasnika čamaca od odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima.

U slučaju pokretanja stečajnog postupka nad društvom za osiguranje, zaključeni ugovor o obaveznom osiguranju ostaje na snazi do isteka vremena na koje su zaključen.

Dejstvo ugovora o obaveznom osiguranju

Društvo za osiguranje dužno je da zaključi ugovor o obaveznom osiguranju u skladu sa uslovima osiguranja i tarifama premija koji su na snazi u vreme zaključenja tog ugovora. Nastavite sa čitanjem Ugovor o obaveznom osiguranju