Odgovornost za štetu i pretpostavke - Naknada štete

Odgovornost za štetu postoji ukoliko su ispunjeni sledeći posebni uslovi:

oštećeni i štetnik (subjekti)
štetna radnja
šteta
protivpravnost štetnikove radnje
utvrđena uzročna veza između preduzete štetne radnje i štetne posledice
krivica štetnika.

Pretpostavke odgovornosti za štetu razlikuju se u zavisnosti od toga da li se odgovornost za štetu zasniva na kriterijumu krivice ili prouzrokovanja štete.

Odgovornost za štetu koja je zasnovana po kriterijumu prouzrokovanja štete po osnovu objektivne odgovornosti za opasne stvari ili opasne delanosti, dovoljno je postojanje dva uslova: šteta i utvrđena uzročna veza između preduzete štetne radnje i štetne posledice.

Subjekti obligacionog odnosa odgovornosti za štetu su: odgovorno lice i oštećeni.

Odgovorno lice je ono koje je dužno naknaditi drugome štetu. Međutim, zbog toga što se odgovornost za štetu može zasnivati i na nekim drugim kriterijumima, a ne samo na kriterijumu krivice, lice odgovorno za štetu može biti i neko drugo lice a ne neposredni štetnik.

Štetna radnja jeste ljudski postupak kojim se drugome (oštećeniku) nanosi šteta.

Radnja se može ispoljiti kao aktivno postupanje protivno nekoj zabrani nametnutoj pravnim propisom (commissio) ili pasivno propuštanje da se nešto učini nešto što inače pravo nalaže (ommissio).

Šteta je umanjenje nečije imovine (obična šteta) i sprečavanje njenog povećanja (izmakla korist), kao i nanošenje drugome fizičkog ili psihičkog bola ili straha (nematerijalna šteta). (član 155 Zakon o obligacionim odnosima).

Uzročna veza je veza koja postoji između dve pojave, tj. između uzroka i posledice, pri čemu je jedna pojava uslovljena (izazvana) drugom.

U našem pravu prihvaćena je tzv. teorija adekavatne uzročnosti po kojoj se uzrokom smatra samo ona okolnost koja je pravno relevantna i koja po redovnom toku stvari prouzrokuje takvu posledicu.

Postojanje uzročne veze se uvek mora dokazati ukoliko je odgovornost za štetu zasnovana na krivici.

Teret dokazivanja leži na oštećenom. S druge strane objektivna odgovornost za štetu ne može postojati bez uzročnosti, jer je uzročnost razlog i uslov njenog postojanja. Za štetu od opasne stvari odgovara njen imalac, a za štetu od opasne delatnosti odgovara lice koje se njom bavi i u ovim slučajevima postoji oboriva pretpostavka uzročnosti.

Šteta nastala u vezi sa opasnom stvari, odnosno opasnom delatnošću smatra se da potiče od te stvari, odnosno delatnosti, izuzev ako se dokaže da one nisu bile uzrok štete. (član 173. Zakon o obligacionim odnosima). Imalac se oslobađa odgovornosti ako dokaže da šteta potiče od nekog uzroka koji se nalazio van stvari, a čije se dejstvo nije moglo predvideti, ni izbeći ili otkloniti ili ako dokaže da je šteta nastala isključivo radnjom oštećenika ili trećeg lica, koju on nije mogao predvideti i čije posledice nije mogao izbeći ili otkloniti. (član 177. Zakon o obligacionim odnosima).

Prema odredbama člana 158. Zakona o obligacionim odnosima krivica postoji kada je štetnik prouzrokovao štetu namerno ili nepažnjom.

Da bi se određeno lice smatralo krivim za određenu radnju potrebno je da ono bude sposobno za rasuđivanje, odnosno da je sposobno da shvati značaj svoga dela i da je sposobno da upravlja svojim postupcima. Odgovornost za štetu po osnovu krivice ne postoji kod sledećih lica (neodgovorna lica):

lice koje usled duševne bolesti ili zaostalog umnog razvoja ili kojih drugih razloga nije sposobno za rasuđivanje, ne odgovara za štetu koju drugome prouzrokuje.(član 159. stav 1. Zakon o obligacionim odnosima)
ko drugom prouzrokuje štetu u stanju prolazne nesposobnosti za rasuđivanje, odgovoran je za nju, izuzev ako dokaže da nije svojom krivicom dospeo u to stanje. Ako je u to stanje dospeo tuđom krivicom, za štetu će odgovarati onaj ko ga je u to stanje doveo. (član 159. stav 2. i 3. Zakon o obligacionim odnosima)

Protivpravnost postoji u slučaju kada se nekom ljudskom radnjom krše određene pravne norme kojima se štite imovinski interesi ili neimovinski interesi koji se brane imovinskim sankcijama.

Međutim, ne mora svaka radnja kojom je izazvana šteta da bude i protivpravna. Postoje izvesne okolnosti koje isključuju protivpravnost. To su:

vršenje javne dužnosti – radnja lica koje u vršenju službene dužnosti svojom radnjom izazove štetu drugome, nije protivpravna, pod uslovom da ju je službeno lice preduzelo u okviru svojih službenih ovlašćenja.
pristanak oštećenog – ko na svoju štetu dozvoli drugome preduzimanje neke radnje, ne može od njega zahtevati naknadu štete prouzrokovane tom radnjom. Ništava je izjava oštećenika kojom je pristao da mu se učini šteta radnjom koja je zakonom zabranjen.
nužna odbrana – ko u nužnoj odbrani prouzrokuje štetu napadaču nije dužan naknaditi je, osim u slučaju prekoračenja nužne odbrane.
krajnja nužda – kad neko prouzrokuje štetu u stanju nužde, oštećenik može zahtevati naknadu od lica koje je krivo za nastanak opasnosti štete, ili od lica od kojih je šteta otklonjena, ali od ovih poslednjih, ne više od koristi koju su imala od toga
dozvoljena samopomoć – pod dozvoljenom samopomoći podrazumeva se pravo svakog lica da otkloni povredu prava kad neposredno preti opasnost, ako je takva zaštita nužna i ako način otklanjanja povrede prava odgovara prilikama u kojima nastaje opasnost.
korišćenje svojim pravom – lice koje korišćenjem svog prava drugome nanese štetu, nije dužno da je nadoknadi.